Radno pravo

Radno pravo predstavlja pravnu oblast koja reguliše odnose između dva, po inerciji, suprostavljena društveno-ekonomska činioca: zaposlenih i poslodavaca. Put razvoja radnog prava je bio trnovit, i trebalo je da prođu vekovi dok nije prepoznat značaj radnopravne regulative. Radno pravo predstavlja svojevrstan kompromis između interesa za maksimizacijom profita, što je agenda poslodavaca i interesa da se obezbedi dostojanstveni i humani uslovi rada, što je agenda zaposlenih.

Temelj radnog prava predstavlja Zakon o radu. Njegov značaj proizlazi iz činjenice što se njime garantuju minimalna prava zaposlenih i minimalni uslovi rada. Prema tome, ostalim pravnim aktime iz domena radnog prava, kao što su: ugovor o radu, pravilnik o radu ili kolektivni ugovor o radu, ne mogu biti predvićena manja prava i nepovoljniji uslovi rada za zaposlene u odnosu na ona prava i one uslove rada koji su propisani Zakonom o radu. Ovakav princip se u radnom pravu naziva princip najveće povoljnosti, a kao pravnu posledicu ima ništavost onih odredbi ugovora o radu, pravilnika o radu ili kolektivnog ugovora, koje su u koliziji sa Zakonom o radu.

Radno pravo je svakako najživotnija i najsvakodnevnija grana prava, sa kojim se sugrađani stalno susreću. Gotovo da nema pojedinca koga ne tangiraju radnopravne teme poput visine zarade, trajanja godišnjeg odmora, zaštite na radu, plaćenog odsustva sa rada, otkaza, premeštaja i brojnih drugih. Odluke koje potiču iz domena radnog prava su u toj meri značajne i dalekosežne da utiču na egzistenciju svakog čoveka i imaju sposobnost da promene život iz korena. Ovde naročito mislimo na pitanja otkaza ugovora o radu, premeštaja na drugo mesto rada, zlostavljanja na radu i neisplate zarade