Naknada štete

Zakon o obligacioniom odnosima propisuje da je šteta umanjenje nečije imovine (materijalna šteta) i sprečavanje njenog povećanja (izmakla korist), kao i nanošenje drugome fizičkog ili psihičkog bola ili straha (nematerijalna šteta).

U ovom članku opisaćemo samo osnovne termine zbog lakšeg snalaženja i razumijevanja, dok će tema narednih članaka biti naknada materijalne štete, naknada nematerijalne štete, štete u saobraćaju, naplata štete od osiguranja itd.

Štetnik je osoba koja je prouzrokovala štetu, dok je oštećeni (žrtva) osoba kome je šteta prouzrokovana i koja ima pravo na naknadu štete.

Od izuzetne je važnosti paziti na zastarjelost potraživanja naknade štete. Zastara (zastarjelost) je protek vremena nakon kojeg dužnik (štetnik) ima pravo uskratiti isplatu naknade štete. Nakon proteka vremena, a ukoliko se štetnik pozove na zastaru, oštećeni gubi pravo naplate.

Zastarjelost potraživanja naknade štete nastupa u roku od tri godine od kada je oštećeni saznao za štetu i za lice koje je učinilo štetu (mora imati saznanja o šteti i štetniku istovremeno). U svakom slučaju, potraživanje naknade štete zastarijeva u roku od 5 godina od kada je šteta nastala.

Postoje razne podjele šteta, od važnijih su podjela na materijalnu i nematarijalnu, gdje materijalna šteta nastaje na imovinskim (materijalnim) dobrima; nematerijalna šteta nastaje na neimovinskim dobrima (život, zdravlje, fizički i psihički integritet, čast, sloboda, ugled itd.). U ugovornom pravu je izuzetno bitan pozitivan i negativan interes, gdje pozitivan interes (šteta zbog neispunjenja) predstavlja štetu koja nastaje zbog neispunjenja ugovorne obaveze; dok je negativni interes šteta koju određena osoba trpi zato što je opravdano vjerovala da će zaključiti određeni ugovor sa određenom osobom ili zato što je opravdano vjerovala da je ugovor koji je već zaključen punovažan.